Обележена годишњица рођења проф. др Зоре Радујков

Зора Радујков је рођена 31. децембра 1919. године у Моровићу код Шида, у трговачкој породици, од оца Рудолфа Фаjста и мајке Матилде Борићевић, Новосађанке. У родном месту је пошла у основну школу a коју је као и гимназију завршила у Загребу. Дипломирала je 1944. године на Медицинском факултету.

Своју лекарску каријеру започела је на најтежи могући начин, јер је те исте године спроведена у логор Стара Градишка, а затим у злогласни Јасеновац. Ту су јој први пацијенти биле њене сапутнице, односно логорашице, затим деца. О дешавањима у логору, Зора Радујков (која је тамо била 27. лекар по реду), причала је Професору др Србољубу Живановићу, председнику Међународне комисије за истину о Јасеновцу (Лондон, Велика Британија). Том приликом је и изјавила да је ослобођена из Јасеновца путем размене.

Специјалистички испит је положила децембра 1953. године на Интерној клиници „Ребро“ у Загребу. Од 1956. године, због потреба службе, почиње да ради у Клиничком лабораторијуму Покрајинске болнице као лекар, а 1958. године је постављена за шефа тог лабораторијума. Усавршавала се у земљи (Интерна клиника А у Београду, Институт за дијабетес и Болница „Озрен Новосел“ у Загребу, 1956) и иностранству (Хематолошки институт у Кракову, 1958/59). Њен карактер се према речима Проф. др Радослава Бороте са Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, овако осликава:
„У неколико речи могао би се овако сажети однос професорке Зоре Радујков према бројним здравственим радницима који су радили под њеним непосредним руководством. „Шефица“, како су је сви они међу собом називали, била је веома строг, али принципијелан и праведан руководилац.“

Скоро родитељски се бринула и о својим лаборантима, ценила је њихов рад и увек им помагала у стручном и сваком другом погледу. Била је непрекидно начелник и успешно руководила радом Завода до одласка у пензију 1985. године. Када је 1960. Основан Медицински факултет Универзитета у Новом Саду, од првих дана је учествовала у његовом раду.
После одбране хабилитационог рада 1963. године изабрана је у звање доцента за предмет Патолошка физиологија. На матичном факултету је 1977. године одбранила и докторску дисертацију. У оквиру Медицинског факултета била је члан многих стручних тела и управних органа, а у периоду 1965–1967. Године и продекан за наставу.
Била је удата за Радомира Рашу Радујкова- културног посланика, директора "Дневника" и СНП, градоначелника, председника Матице српске, оснивача Стеријиног позорја и великог љубитеља свог завичаја.

Резултате стручног и научног рада објавила је у 92 рада у домаћим и страним часописима и књигама.

Осим стручног рада, кроз цео свој живот, од најраније младости, Зора Радујков је била веома активна у политици и струковним организацијама. Била је члан Српског лекарског друштва, председник Подружнице Српског лекарског друштва, оснивач и први председник Секције за цитологију Друштва лекара Војводине и члан Председништва Друштва. Она је прва у Војводини стручно и организовано увела у свакодневни рутински рад цитолошку методу за дијагностику малигних тумора разних органа. На основу тих њених истраживања развило се посебно интересовање и других научних радника за ову област, које је довело до тога да је Нови Сад постао признат здравствени и истраживачки центар за изучавање и лечење хиперлипопротеинемија и болести које су њихове последице. Свега неколико дана од њене смрти у Новом Саду је одржан Први конгрес о хиперлипопротеинемијама Србије и Црне Горе, чему је несумњиво својим радом и она допринела.

Добитник је бројних признања, између којима су Повеља и Спомен-диплома Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду. Одликована је Орденом рада са сребрним венцем, Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима и Орденом Републике са сребрним венцем. Поред својих стручих и друштвених активности, Зора Радујков није запостављала ни обична људска задовољства и обавезе. Волела је друштво и радо се дружила не само са колегама. Уз подршку мужа Раше Радујкова, њихова кућа била је стециште и ослонац за многе уметнике, нарочито глумце, музичаре и сликаре, које је много волела и у чијем је друштву до краја живота уживала. Уз све то успела је да роди, одгаји и васпита двоје дивне деце, које је бескрајно волела и својим пријатељима их стално с љубављу помињала.

Умрла је 6. новембра 2004. године после краће и тешке болести, прилично заборављена и од оних које је лечила, али нажалост, и од многих које је учила и с којима је сарађивала.

Данас, након 17 година од њене смрти, може се са сигурношћу тврдити да је допринос Зоре Радујков у струци и науци веома значајан, о чему сведоче практикуми и уџбеници њеног ауторства који се и данас користе у пракси.